" Vapor plovi, vali provun reže " - pjeva lipo muška klapa "Vinčace" a va glaseh njin se ćuti nostalđija za pasanen vrimenon. Oj vapore, zvoni kanat, čekanja na te, na mornara i kapitana i ženina briga su duga.
Opjevani su vapori va puno pjesam a i zameritali su, aš oni su sastavni del života našega primorskoga čovika, našeh porti i našeh otoci. Vezani cimami za porat, vezani svojen dugen i tešken trupon, va čijen je naštivan karbunon zi grotla para švikala i makini pokretala. Plitkoga gaza ruzinaveh čavli, požmareneh cim, visokeh črneh dimljaki zamuđeneh od dima, uskoga palublja. Vezani za čovikovo putovanje na bliži ili dalji vijaji, dovažali novorojeneh va materinen naručju i va kasele hodili na zadnji vijaj do cimitera. Leton i zimun otoci kopnon spajali, za život otoka i kopna nezamenjivi. Vapori našega ditinjstva, naše mladosti, naše starosti.
Vapor bi arival, riva puna ljudi, neki bi dočekali svojeh najdražeh, neki bi prnesli na place svojeh delo ruk za prodavat, neki bi put Riki šli robu kupovat, postoli, padeli, materijali. Čekal bi jih lučki kapitan, karići naštivani kasunami, sen i sačen ili prazni čekali na tovar zi palubi. Školali su se naši mlaji po Rike, naši oci za delo iskat su va Riku hodili, a matere na pregledi z dečinun va bolnice ili decu rajat. Prišli bi i gospoda pod šeširami, gospe lipo urejene a i ženi va širokeh kotulak, muži va trlišeh. Neki je prišal od znatiželje videt ki kamo gre, ćel' koga trefit ili koga poznat. Tu živost na palade kamo bi se vapori veževali, biljeti kupovali, kapitani tako ten krosnon abrivali, ašijali i akoštali, meštri od svojega zanata. Ankora bi se zarošćala spušćajuć se, arondo va more šla, makina bi stala. Cima teška i mokra okolo mrgilji i aneli vezana. Ostal bi vapor jušto tuliko va portu kuliko rabi da se se pokrca bagalja, naštiva paluba za teret i kabini s putnikami.
Na mostu kapitan, kalman, mahnul bi ljuden, ni straha, si znaju svoje delo. Tehnika na mostu je bila starinska ali vrsni kapo di makina i iskusni kapitani ukrotili bi i najmanji i najveći parobrod na dve propeli, zašijat i okrenut bi se mogal i na mestu. Va dolasku zatulil bi jedan put, na odlasku triputi, pozdrav mestu. Stara je to užanca pomorska, saka bi kuća čula da je vapor arival ili je na partence. Manovra otiskivanja broda poseban je doživljaj. Vapor kreće na drugu turu, prama nekoj drugoj rive kade ga ljudi čekaju i prate.
Na crkvenišku rivu prihajali bi najprvo manji brodi. Oni bi pristajali i va manji porti. Najmanji je bil „Podhum“, malo veći „Hvar“ i „Senj“ a najveći „Kotor“. Va ričkoj luke vezni uz obali pred „Jugolinijun“. Tamo su bili i dva bunkera, dva vojna auta, i dve konjske zapregi. Oni su dočekevali i pratili vapori a kašnje i motorni brodi. Manji su bili „Vladimir Nazor“, „Vuk Karadžić“, kasnije su izgrajeni veli jakeh makin, „Partizanka“, „Proleterka“, „Jugoslavija“, „Jedinstvo“. Oni su vozili brze prugi, od Riki se do juga, do Dubrovnika.
Ti vijaji su dugo durali. Ali doživet ta putovanja, kraća ili duža bilo je posebno lipo. Sada kada se toga spametimo mi mlaji a kamo li ne stareji, znaju se navrest pripovesti, kako je bilo parobrodami putovat, more i po vetru, nevere i valu krotit. Bile su to lipe vrimena. Ljudi su bili siromašni, živelo se skromno. Za poć vaporon put Riki, rabilo je fanj šparat. A poć preko oceana va Meriki i Kanadu, va Štraliju na moru se znalo bit nekuliko šeteman. Hodilo sej' trbuhon za kruhon. Vapori i brodi veževali su i razdvajali familje, saki je sobun va srcu nosil tugu rastanka, radost čekanja. Saki je va sebe nosil jednu ljudsku sudbinu, jedan ljudski život i štoriju. Vapori bi zi Riki šli va život na more zi škvera ko da su se tamo rodili da bi na kraju va rezalištu skončali i umirali. Ni više padobrodi našeh životi, samo se o njimi va pjesmah kanta. Ni vjutro čut kad brod zatuli na partence, ti zvuk ki se pameti, ostale su sjećanja i sentimenti.
Oj vapore, zami me na more, da ja vidin di je drago moje....