Jutron ranen kad pasaš na placu, zi tek oprteh kafići zadiši ti kafe.
Gušt je popit kapučino ili makijato na terase Intera kada uz kafe imaš i najlipši pogled na naš porat, rožice uz obalu, barki, na murvicu, Malika na njoj, ki te špija. Preše konobari, slažu stoli , postavljaju jastučići a trg začas oživeje. Lipe su ove lipanjske jutra pune sunca, kada vrućina još ne pari zi pločic na trgu, a zmora lipa arija diši, onako po algah, jodu, osušenoj sole na cimah. Vavik najdeš nekoga sken moreš poćakulat pozdravit se na pasajo a ki god zastane da se pripeta popit kafe.
Greš dalje prama place, spod vele platani i lipo novo urejenen Preradovićeven trgu, ili ulice, već kako ki uža reć, pozdravljaju te vavik raspoloženi konobari novourejenga Toša. Ma ke lipoti. Zasajene drva, rožice klupice, Marko, mladi gazda Toša, mahne, široko se nasmeje, valje ti je jutro lipše. A oni lipo ofarbani sladoledi i slašćice gljedaju te zi auzloga jaceri i mame te da sedeš. Ovi put ću poć dalje. Va Toš rada gremo predvečer z društvon, kada se malo duže zadržimo, poližemo sladoled i ćakulamo. Malo dalje vijećnice kafić novoga naziva lipo urejen. Vanila, zapravo kad pasaš onuda aroma vanilije ti lipo zadiši. Pasaš uz busnu stanicu sest ćeš rada va Neveru aš je terasa lipa a pogled na Šilo i najlipše urejeni park je prelip.
Na potezu placa, ribarnica ljudi rada sedu i va Špicu, tamo je fino kafe. Poli Nikoli stara ekipa našeh štimane i stareje kumpanije od fineh gospeh kemi se broje leta okol osandesete i na više. Jedna od njih ima devedeset i četire. Srdačne su to stare gospe ke se najdu pondeljkon, sredun i petkon i nedeljun nakon maše, redovito. Dok je bila oprta Tajči tamo njin je bilo sastajalište, a sada su se pomakle par metri bliže. Srdačne su, jedna drugu oće nadglasat. Neke dobro i ne čuju, malo se zija, malo smeje, malo se tuži o boleste i probave. Volin jih trefit i obavezno njin se javin da jih pozdravin. Va njimi puno starosti,mudrosti i radosti ča su još totu i kumpanjaju se. Za kumpanjat se rabi samo kafe i cukar.
Prama Konzumu diči se Milman svojun terasun, prefinemi kolači i štrudeli. Vavik nasmijani i onako pravo starinsken štihon pozdravi vas Rinaldo. On veli da je to lipo delo bit konobar. Trefiš sakakoveh ljudi. Sača čuješ, ima stalnu klijentelu. Petkon sa sila ljudi zi gornjeg kraji Triblja, Grižan, rada poli njega popije kafe, pivu ili čagod drugo. Čuju novosti, razglaba se o pulitike, športu. Vesel i živ kafić. Simpatične konobarice i konobari, veseli i lipi.
Kad pasaš uz pržionu i mleveno kafe - Milman, zadiši ti ono pravo kafe pa te spomene na negdanje kada su naše noni va broštulinu na šparhetu broštulale kafe, mlele ga va malincu, dodale i malo kumina za bolju aromu. Va đezvice zakuhalo bi kafe i dišalo ko nijedno do sada. Kafe se j' pilo va mićeh šalicah kikaricah ili va većoj kikarice. Spravljalo bi se škorup zi mlika, klalo malo va kaficu, jedan kvadrić cukara i par baškoti na pijat. Uživalo bi se popit tako parićano kafe, a umočit malo baškota bila je prava lipota i gušt. Kako je samo dišala tetina kuhinja kada smo užali obać ju na nedelju. Za nas dečinu vavik je bilo i malo slašćic. Va to vrime kumpanjalo se j' po kućah. Va gostioni su hodili samo muži, a matere i dečina bi šle va posjete rodbine. A lipe vrimena. Ženske bi ćakulale, mi se dečina rastekli po vrteh. Nedelja je bila dan od posjet i druženja poštivalo se svetu nedelju i ni se delalo.
A tempi passati moremo reć.