Va škuroj noće večeras na hiljade sveć gori, spušćaju se mrzle maglice nad grad ki večeras ne spi. Ne gre san na oče ke žuške suzi toče. Suzi su to žalosti va materinen srcu, tuga je teška i velika, spominjanja su duga i teška. Neki još svojeh najmilijeh išću da kosti njin najdu i dostojno pokopaju. Neki se još nadaju da će preko praga zakoračit, da će čut poznati glas. Mat tare suzi i čeka još vavik da čut će poznateh koraki bat, da će nečija ruka na stakla od poneštri zakucat, nada se da bar kosti njegove te se negde nać. Da ga dostojno čovika more zakopat. Zakopala j' muža i brata, prolom od suz niz lice se toči, umorne su materine oči od vele brigi i tugi.
Ne gredu sliki spaljenoga i zrušenoga grada. Muki ljudskeh i jauci umirućeh spred kućnoga praga. Fijuk granati toga sablasnoga sudnjega dana. Vrime pasuje ma tuga je ista. Kuće su obnovljene, prazne su dvorišta.
Zaboravit - kako? Oprostit - komu?
Pasalo j' dvajset i pet let, va tuge toj, jedinu radosti nose njoj vnuki na čas se bol priguši kad va očeh svoga vnuka, oče svojega sina vidi. Sestricu kuj' zadnji put još va kolke videl, zirasla j' va lipu divojku. Kad mat ostane sama prebira uspomeni na ono vrime kad sretni su šetali uz Dunav i barki tamo surgane. Kad jablani su šuškali lišćen i šapćali sanjajuć bolje vrime. Kad ručica sina držala juj' čvrsto kažuć va vodotoranj visok i prkosan a, Vukovar leži po ravnicah Srijema na svoju lipotu ponosan.
Palimo večeras sveće za Vukovar, za duše nevineh za nesretni grad. Tiho nek zašumi blagi vetrić z obala mora, kroz kiti stoljetnoga bora. Neka ti grade donese naše molitve, mir i spokoj dušama i zadnji ležaj kostima. Dostojno sakoga čovika.
Ponosni grade rasti, cvati, prkosi za sve koji su svoje živote za domovinu dali.
Hvala ti Vukovaru grade, na obalama Dunava.